Руски добровољци

Када долази до непосредног ватреног додира, а то се по правилу дешава у густоj шуми, то jест при сманеноj видливости, само се по звуку може одредити место где се налази противник. У извесном тренутку неприjател престаjе да пуца и стиче се утисак да jе извоjевана победа и неприjател се повукао.

У том тренутку се луди опусте, и онда противник изненада, неочекивано отвара ватру са крила или из позадине. То jест, део неприjателског одреда, користеhи одлично познаване терена и густину шуме, врши таjни обилазак и отвара снажну ватру са другог положаjа, сасвим неочекивано за тебе.

Од школе смо кренули ка Видовоj гори, она jе била испред нас. Био jе предиван сунчан дан, нимало налик на новембарски. Ниjе нам било ни хладно ни вруhе.

Пут нас jе водио по сеоском земланом путу ка шуми. Кретали смо се у борбеноj колони, jедан за другим на растоjану 5-7 метара. Нешто тактике воhена борбе учио сам у воjсци, и у школи на часовима предвоjничке обуке, али то знане свакако ниjе било доволно.

Читав одред од 10 луди одлази у борбено патролиране, са пута смо скренули у шумски честар. Шума jе била jако густа, зелена, мирисна, углавном су биле jеле. Задатак нам jе био да или откриjемо, или ликвидирамо, или заплашимо снаjпере коjи су редовно пуцали на пут са те планине.

Сишли смо са стазе, идемо кроз шуму тихо-тихо, застаjемо, ослушкуjемо, свако контролише своj сектор. Избили смо готово на сам врх и зауставили се се на одмор. Ас каже да jе недалеко одавде снаjперско гнездо. Идемо и гледамо – аутомобилско седиште, испред нега добро маскиран грудобран и место за снаjперску пушку. Одавде се добро види део пута код оног места одакле смо и започели своjе кретане.

После тога Ас командуjе да се поделимо у групе по двоjица ради секторског патролирана. Мене jе поставио скупа са Игором Казаковским, вероватно то ниjе било исправно пошто смо обоjица сасвим неискусни. Плашили смо се да не нагазимо на мину, да неочекивано спазимо човека – Игор и jа смо се кретали врло споро, у извесном тренутку смо се зауставили и одлучили да се вратимо. После тога jе поново окуплен одред кренуо на северну падину испод коjе су се налазили неприjателски положаjи. Сунце се веh ближило западу, али jе jош увек jарко осветлавало управо северну падину. Ту смо се сместили на jедноj полани. Ас и Андреj Неменко као наjискусниjи кренули су надоле ка селу Закрсница. Тамо су видели краве како пасу, хтели да их домаме ближе себи, али ниjе им пошло за руком. Ускоро су се вратили. Седимо, гледамо на падину прилично високе горе обливену сунчевом светлошhу. Изненада смо тамо запазили одсjаjе, наjвероватниjе од двогледа неприjателског осматрача – приметили су нас, треба да одемо. То jе била моjа прва борбена патрола.

***

У jедном напуштеном селу недалеко од града читав наш одред jе упуцавао оружjе. То се десило сутрадан после патроле на Видову гору. Осим личног, упуцавали смо добиjени митралез МГ-42 и аутоматске пиштоле „Шкорпион“ – и jедно и друго било jе jугословенске производне. Потом jе била краhа тактичка вежба са бацанем граната.

Неприjателска диверзиjа

Једне вечери jе изненада нестало струjе. Остали смо у мраку. Обично смо увек имали струjу пошто jе ту био штаб.

Ас jе отишао у суседну собу где jе био штаб Вишеградске бригаде, да разjасни шта се дешава.

Била jе то обична диверзиjа. Неприjателски диверзанти су се прикрали трансформатору и гаhали га минобацачима, лишивши читав Вишеград струjе на неколико дана. Истина, у нашоj згради се светло ипак поjавило пошто jе прорадио генератор; електрична енергиjа jе била животно важна за центар везе.

Треба реhи да овде ниjе било линиjе фронта у уобичаjеном смислу. Због сложеног терена – планине, шуме, одбрана се састоjала из поjединачних утврhених пунктова, измеhу коjих су могли да се креhу прилично велике борбене jединице. Ту околност често смо користили и ми и противник.

Узвратна диверзиjа

То jе била jедна од првих борби у коjима сам учествовао. Била jе друга половина новембра. Време jе било тихо, помало влажно, jаких киша ниjе било, а дану jе чак и сунце греjало. А шума jе и дале била зелена просто зато што jе веhином била црногорична. Снега уопште ниjе било.

Поставлен нам jе задатак: рано уjутру да кренемо у реjон села Закрсница како бисмо изненада напали противника и повукли се, то jест да извршимо препад. Ноh пре борбе провели смо у селу Дона Лиjеска одакле jе требало да стигнемо до места где jе противник. То jе била узана долина коjа се спушта од горе Црни врх ка Дрини, и у коjоj jе смештено неколико села.

Претходне вечери смо дошли у српску куhу где су нас домаhини до миле воле нахранили и jош нас срдачно частили ракиjом.

Рано уjутру смо после чаjа почели да се спремамо. Још jе било мрачно, одред jе кроз шуму у колони кренуо на борбени задатак. Пут се час спуштао, час пенао нагоре. Тешко се могло схватити куда то идемо. Без водича бисмо се изгубили.

Наjзад смо се обрели на гребену густо обраслом дрвеhем. Командир одреда оставио jе неколицину бораца у заштитници и, на моjе чуhене, ниjе тамо оставио мене, премда jе то била jедна од првих моjих акциjа. Мени jе предстоjало да скупа са осталим искусним доброволцима идем надоле ка неприjателским положаjима, и било ми jе врло драго што ми jе указано тако високо поверене.

Падина jе одлазила надоле. Требало jе да ном силазимо док не изаhемо на пут. Одозго се видело да jе тамо магла. Почели смо да силазимо. На средини падине Ас jе мени и другим борцима наредио да станемо и чекамо дала упутства, а сам jе са двоjицом бораца наоружан минобацачем наставио надоле, и ускоро су нестали у магли. Почели смо да чекамо. После извесног времена изненада се зачуо jаки прасак минобацача. Као одговор уследила аутоматска палба. Србин Симо, коjи jе однедавно свугде ишао са нама и налазио се поред мене, устао jе, извадио гранату, извукао прстен и бацио jе доле. Тада ми се учинило да jе граната пала сасвим близу и да ниjе било никаквог смисла да jе баца. Убрзо смо видели наше другове како излазе из магле, тешко дишуhи и почину да се пену горе. Рукама су нам показивали и викали да се и ми повлачимо. Уто jе противник, коjи очито ниjе очекивао напад, почео да отвара снажну ватру на нас. Али, на среhу, веh смо били изван домета. Попели смо се до наших другова, окупили и успешно стигли до jедног српског села, где су нас срдачно дочекали, а потом смо кренули надоле у Дону Лиjеску, где нас jе чекао капетан Перица Марковиh – заповедник обавештаjне службе Вишеградске бригаде, коме смо реферисали о исходу изведене операциjе.

Српски свештеник Раjко и руски доброволци

Даj Боже и нама да будемо у Царству Небесном, где су сада душе руских доброволаца».Никада пре тога нисам био у прилици да доhем у тако близак додир са свештеником. У Русиjи се према тим лудима увек односило са посебним поштованем, Руси су знали да општене са свештеником врло благотворно утиче. Али, нама, коjи смо се родили и одрасли у Совjетском Савезу, то искуство било jе сасвим непознато. Пре познанства са српским свештеником чуо сам за нега од ратних другова веh првог дана боравка у рату. Причаjуhи о околностима рата у Босни, наш командир се сетио проповеди тамошнег свештеника Раjка. Када се обраhао српским ратницима, отац Раjко jе као пример наводио веру русских доброволаца коjи не заборавлаjу да се помоле и перекрсте пред сваки полазак на задатак и притом увек побеhуjу. «Погледаjте веру тих луди и ничег се не боjте. С нама jе Русиjа, значи да hемо победити» – говорио jе. Ускоро сам се и сам упознао са ним. Био jе то сувонав човек просечне висине, с брадицом и наочарима. Као што и приличи свештенику, био jе у црноj одежди. До познанства jе дошло у вишеградскоj цркви Роhена Пресвете Богородице. У храм смо пошли сутрадан по доласку у Вишеград. Отац Раjко нас jе врло лубазно примио и позвао у парохиjски дом. Посео jе читав наш Други Руски Доброволачки одред (у то време 10 бораца) за велики сто у трпезариjи. Ради таквог сусрета свештеник jе извадио велику боцу црног вина да нас почасти. Рекао jе да jе то вино косовско, произведено jубиларне године Косовске битке, 1989. године, када jе прославлено 600 година од тог догаhаjа. Некако сам осетио да jе таj свештеник посебан човек. Касниjе сам сазнао да jе током рата у Босни и на Косову роhено негово петоро деце. Посвеhивао jе велику пажну нама, руским доброволцима. Премда jе било врло тешко да се о нама пастирски стара, пошто смо углавном били далеки од црквеног живота. Меhу нама су само двоjица била упозната са црквеном праксом – Валериj Биков и Игор Гиркин, потони чувени Игор Ивановиh Стрелков. Везу са доброволцима отац Раjко никада ниjе губио – разговарали смо, посеhивао нас jе, испраhао на последни пут погинуле доброволце. Потом, када су почели да долазе чланови породица погинулих доброволаца, на све могуhе начине им jе помагао и меhу нима су успоставлени врло блиски и дирливи односи. Отац Раjко jе добро разумео духовну суштину тадашних догаhана у српским землама и учешhа руских доброволаца у нима. Ми о томе тада уопште нисмо размишлали. Годинама касниjе (2011. године) на дан отварана споменика руским доброволцима у Вишеграду изговорио jе jако важне речи: «Када Господ допушта искушене коjе ми називамо ратом, то и jесте казна Божjа за све луде – праведне и неправедне, за оне коjи су се спремали за рат и оне коjи нису били спремни. Срби се нису спремали за рат. Сматрали смо да jе последни рат у нашоj земли – Други светски. Меhутим, због наших грехова и удалавана од Бога, стигла нас jе казна. Српски народ jе био принуhен да се брани. И ево сада, 20 година после тих догаhаjа, ништа се ниjе променило. И чека нас jош jедан рат, светски. Ми Срби се молимо да до тога не доhе. Али све jе веh спремно за таj рат, и до нега hе обавезно доhи. Господе, не остави нас, помози нам да у тим искушенима останемо луди, о чему jе говорио наш покоjни патриjарх Павле. Рекао jе и ово – „Господе, ако моj народ мора ратовати, нека он пати али нека не причинава другима патну.“ Када нам jе било jако тешко, када су многи луди морали да беже из града, када jе неприjател био сасвим близу, када су наши ратници клонули духом – у помоh су нам притекли Руси! Било их jе сасвим мало. Али утерали су страх и ужас у наше неприjателе! У Писму jе речено: позовите Бога у помоh и видеhете како су слаби ваши неприjатели. Управо то се и десило са нама у Вишеграду када су дошли руски доброволци, тако млади, тако лепи! Упитао сам их: „зашто сте дошли овамо“; учинило ми се да не схватаjу наjболе куда су то дошли. Одговарали су – „дошли смо овамо да бранимо Православле“. После доласка Руса наша воjска jе почела да постепено побеhуjе. Свети Николаj Српски jе говорио да, ако морамо ратовати, морамо постати свети ратници коjима сам Бог помаже. Руски доброволци били су налик оним витезовима коjи су се, завршивши своj рат, уселили у Царство Небеско. Многи од тих Руса кренули су истим путем – у Царство Божjе – не из Москве веh управо одавде, из нашег малог Вишеграда. Данас смо подигли споменик руским доброволцима, и то jе почетак повратка Руса у ову землу. Када буде 3. светски рат, овамо hе доhи Руси, и све српске земле биhе обjединене са другим православним землама, зато што ми то хоhемо. Наши неприjатели, на Западу, примораhе нас да се обjединимо. И како jе говорио наш први председник Радован Караuиh – когда почне да звони руско звоно, нико неhе моhи да га заустави. Ми, Срби, чекамо да над читавим светом зазвони руско звоно.

Отац Раjко и Руски доброволци 1993. године

Прича о jедном извиhану

Главни цил Вишеградске бригаде у jесен 1992. године био jе такозвани Почивал – готово раван плато или велико брдо са равним врхом, површине око два хектара. Ту готово да ниjе било дрвеhа ни жбуна, нити стамбених или помоhних зграда. Људи су живели у околним селима: Незуци, Холиjаци и Твирковиhи су била бошначка (Бошнаци су Словени муслимани) села, а Кочарим српско…

Вероватно су таj Почивал користила околна насела као неку врсту планинског пашнака. Премда су се око Почивала уздизале планине, сам он jе био отворен за сунчеву светлост и топлоту.

Вероватно су се на том месту одваjкада одмарали пастири са своjим стадима, те отуд и назив – Почивал (почивати, одмарати).

На Почивалу jе био уреhен типични утврhени реjон (УР), на добро одабраном месту. На западу се уздизао планински ланац иза кога jе било село Твирковиhи, jужниjе и ниже смештено jе село Холиjаци, источниjе и ниже горни део села Незуци. У свим тим населима били су неприjателски положаjи.

Са Почивала су лако могле да се контролишу комуникациjе дуж Дрине и веза Вишеграда са Рогатицом. Одатле jе вршено осматране Вишеграда и, што jе наjнеприjатниjе, отварана на град артилериjска ватра, чиjи трагови се и дан-данас могу видети на вишеградском асфалту.

Наjважниjе jе то што jе Почивал био jако добро место за скривено окуплане снага ради далег напада на Вишеград. Подсеhам да у то време ниjе било беспилотних летелица, уреhаjи за ноhно осматране били су реткост, а над Босном и Херцеговином jе на снази била забрана лета.

Таj УР на планинскоj ливади имао jе jош jедан важан задатак – био jе део караванских путева из неприjателске енклаве Жепа у енклаву Горажде.

Гарнизон Почивала скупа с околним селима броjао jе наjмане 300 луди. Ту су биле смештене батериjе минобацача разних типова и оно главно – „самохотка“, како су Срби звали самоходно артилериjско оруhе. Обjашнено нам jе да jе та „самохотка“ направлена на бази америчког тенка „Шерман“ из Другог светског рата са оруhем калибра 75 мм. Потом смо код Срба видели слично самоходно оруhе коjе се од тенка разликовало по отвореноj куполи.

Та неприjателска „самохотка“ jе била неисправна и ниjе могла самостално да се креhе.

***

Срби су октобра-новембра 1992. године намеравали да активираjу борбена деjства. Планиран jе општи напад у цилу ликвидациjе последица летнег пораза. Намеравано jе да се удар изведе у Дринском региону и ту jе вишеградски правац имао важну улогу.

На путу вишеградскоj бригади коjа jе напредовала испречио се исти таj Почивал са своjом „самохотком“. Таj утврhени реjон требало jе у првом реду ликвидирати. На постизану тог цила усредсредила се читава вишеградска бригада, уклучуjуhи и Други руски доброволачки одред, коjи се управо формирао и истовремено учествовао у борбеним деjствима.

Сеhам се како jе по доласку у Српску Босну мени, младом доброволцу коjи jош ниjедном ниjе био у борби, неко од исто тако младих, али веh навикнутих на ватру, поучно говорио како на jедном месту стоjи неприjателска самоходка и да hе онаj ко jе уништи постати наjбогатиjи човек у Српскоj Босни; речjу, наводно jе обеhана огромна награда за таj „Шерман“ на Почивалу. Али нико ниjе колика тачно. Истина, у то време су за нас, бивше комсомолце, 100 долара биле огромне паре.

Много година касниjе одлучио сам да разjасним колико jе износила награда за погоhену неприjателску технику током Великог Отаuбинског рата. За тенк jе воjник као награду добиjао 500 рубала, притом jе плата редова износила 17 рубала, а хлеб jе током рата коштао 4 рубле 40 копеjки.

После прве борбе 5. новембра 1992. године Срби су одлучили да 2. Руски доброволачки одред (2. РДО) сасвим уклуче у извршаване наjважниjих задатака – као минимум у подробно извиhане неприjателских положаjа на Почивалу, а као максимум – уништаване неприjателске „самохотке“.

Вероватно су Срби, због свог епског карактера, ко зна шта наобеhавали за погоhени тенк, те jе тако и настала баjка како hе у Српскоj Босни постати наjбогатиjи онаj човек коjи таj „Шерман“ уништи.

Присеhаjуhи се прошлости, командир нашег одреда Александар Мухарjов тврди да су разговори о награди звучали баснословно, то jест нису били наjважниjи за доброволце коjима jе и сама помисао о наjамништву представлала светогрhе.

***

У извиhане на Почивал кретало се као и обично пре свануhа, негде око 4 уjутру. Доброволце су довезли у село Дона Лиjеска, а дале jе требало да пешаче. У саставу руског одреда тренутно су била троjица – Ас (Александар Мухарjов, командир), Андреj Неменко и Игор Гиркин (Стрелков). После прве борбе под селом Холиjаци из строjа су избачена двоjица. Сва троjица били су млади (наjвише 25 година), лепи, пуни снаге и жара. И сами они и нихова околина мислили су да могу планине померати.

Одреду су се у тоj акциjи придружила двоjица браhе Црногораца. Узгред, Срби су сваки борбени задатак називали акциjом, независно од карактера и размера.

Браhа Црногорци сматрани су жестоким момцима; jедан jе имао нешто преко тридесет година, а други нешто више од двадесет, обоjица су били високи и крупни – прави синови Црне Горе. Били су у некаквоj вези са вишеградском хидроцентралом, мислим да су их овамо послали као стручнаке, али су притом учествовали у свакоjаким акциjама.

Чувши за успехе нашег одреда, обоjица браhе дошла су код Аса и изjавила да су и они извиhачи-диверзанти и хтели би да ратуjу скупа са Русима. Договорено jе да се заjедно крене на Почивал у извиhане.

Пут од села Дона Лиjеска до близине Почивала водио jе кроз дивну шуму, огромне jеле и букве уздизале су се око доброволаца коjи су опрезно напредовали кроз таму пред свитане.

Кретали су се у колони са меhусобним растоjанем од готово десет метара, повремено се зауставлаjуhи и ослушкуjуhи тишину босанске шуме.

Командир одреда се сеhа: „Као и буквално у свим граhанским ратовима, нисмо имали никакве карте терена. Користили смо наjпростиjе схеме нацртане на листовима из свеске. Тог пута смо кренули без тамошних водича. Ни браhа Црногорци нису били одатле и такоhе су лоше познавали терен. Ишли смо буквално насумице – ориjентишуhи се према планинским врховима и приближноj схеми. Ни о распореду противника нисмо готово ништа знали. Само где отприлике могу бити. Исто и о броjности. Потом се испоставило да смо прошли 20-30 метара од положаjа крупнокалибарског митралеза и нешто дале од блиндажа“.