Прича постаје била

Прича постаjе била
Андрей Тихомиров

Баjка jе историjски постоjано уметничко епско дело фолклорне прозе необичног, а понекад и дубоко фантастичног садржаjа, коjе говори о догаhаjима коjи су често веома удалени и због тога веома искривлени у процесу усмене предаjе. У баjкама се манифестуjе уметничко оличене тежни и нада луди рада, нихове скривене думе о триjумфу над силама природе, о обнавлану живота, о преображавану света на боле не за неке "изабране", веh за све. Савремена научна истраживана потврhуjу раниjе изражене идеjе коjе обjашнаваjу различите "чудеса", у овом случаjу постоjане"подводног царства".

Андрей Тихомиров

Прича постаjе била

"Подводно царство"

Савремена научна истраживана потврhуjу раниjе изражене идеjе коjе обjашнаваjу различите "чудеса", у овом случаjу постоjане"подводног царства".

Руски лист извештава да су у Мексику подводни археолози из Националног института за антропологиjу и историjу (ИНАХ) открили древни ценот маjа, унутар коjег jе пронаhен jединствени кану. Анализа овог и других налаза показала jе да су истраживачи успели да пронаhу оно што су Маjе сматрале улазом у загробни свет. Кратки извештаj о студиjи, представлен у оквиру 12. меhународног конгреса маjаниста, обjавлен jе на саjту ИНАХ. Сам Кану су наводно открили подводни археолози jош пре две године. Од тада jе подвргнута анализи у лабораториjама у Мексику и иностранству. Стручнаци су заклучили да се кану користи само у ритуалне сврхе. Иако jе направлен у традициjи маjа, оваj чамац ниjе могао да се држи на води, jер jе имао веома тежак нос и корму. Стога jе створена у симболичке сврхе, да би се поклонила боговима. Штавише, око кануа jе пронаhено 38 скелета, уклучуjуhи метатарзалну кост човека, стопало одрасле жене и кости армадила, пса, hуретине и орла. Сви налази су направлени приликом потапана археолога у потоплени ценот Сан Андрес, коjи се налази испод истоименог археолошког споменика. Ценоте jе облик крашког релефа, природни неуспех настао урушаванем свода кречначке пеhине у коjоj тече подземна вода. Народи маjа сматрали су Ценоте светим местима. Градови су обично граhени око таквих обjеката. За Маjе су то били и извори воде и сакрална места за жртвоване. Поред тога, легенде су гласиле да су ценоти портали у загробни свет. Маjе су веровале да се унутар ових природних структура налазе улази у подземни свет кроз коjи лутаjу и богови и душе преминулих луди. Познато jе да су у неколико градова Маjа под главним храмовима градили вештачке подземле коjе имитираjу стварне Ценоте. У овом случаjу, након двогодишнег истраживана, археолози су заклучили да jе ценот Сан Андрес у верованима маjа тачно сматран улазом у загробни свет. А главни доказ за то називаjу жртвени кану. Иначе, негова дужина jе била 2,15 метара, ширина 45 центиметара, а висина 36,5 центиметара. Према археологу Јесусу Галлегосу, доминациjа костиjу армадила и присуство метатарзалних лудских костиjу наводе стручнаке да помисле на ритуалну употребу кануа и негово поставлане у пеhину пре него што jе потоплен. Познате способности армадила да плива, па чак и хода по дну, дуго задржаваjуhи дах, биле су наговештаj да jе ова животина без проблема могла да уhе у подземни свет. Ово одговара идеjама маjа о поплавленим пеhинама, као порталима у космогонски простор. Узгред, археолози су првобитно сматрали да се налази односе на касни класични период (830950 г.н. е.), коjим се датираjу практично сви предмети у сеноти Сан-Андрес. Али радиокарбонско датиране кану дрвета показало jе да органски материjал датира из 16.века.

Из книге Тихомирова А.Е. и Тихомирове М. А., Наука о баjкама 2. "Ридеро", Екатеринбург, 2021

Прича са научним коментарима. Научни коментари у заградама.

Морски цар и Василиса Премудраjа

За тридевет земле, у тридесетоj држави jе живео цар са царицом; нису имали деце. (За тридевет земле у древном рачуну по деветкама: тридевет двадесет седам, тридесет тридесет, исто тако и двадесети празници 12 главних православних празника по старом руском рачуну, упоредите са немачким броjним, коjи се читаjу са последне цифре). Цар jе отишао по страним землама, по далеким странама; дуго времена ниjе био куhи; тада му jе родила царица сина, Ивава-царевича, а цар о томе не зна.

Почео jе да држи пут у своjу државу, почео jе да се приближава своjоj земли, а дан jе био вруh-вруh, сунце jе пекло! И на нега jе напала велика жеh; шта год дати, само да пиjе воду! Осврнуо се око себе и види недалеко Велико jезеро; дошао jе до jезера, плакао са кона, прилегао на стомак и прогутао студену воду. Пиjе и не осеhа неволе; а цар морски га jе ухватио за браду. (Цар морски jе наjвероватниjе воhа или свештеник коjи чува своjе поседе).

– Пусти то! – Цар тражи.

– Не пуштам, не усуhуj се пити без мог знана! (Говоре исти jезик).

– Шта хоhеш узми откуп – само пусти!

– Хаjде нешто што не знаш код куhе.

Крал jе помислио-помислио-шта не зна код куhе? Изгледа да све зна, све му jе воhено, и пристао jе. Покушао jе-нико не држи браду; устао jе са земле, сео на кона и одвезао се.

Ево долази куhи, царица га среhе са царевичем, тако радосна; а он jе, како jе сазнао за своjе слатко дете, тако се поплавио горким сузама. Рекао jе царици како и шта jе било са ним, плакали су заjедно,али не можете ништа да радите, неhете поправити сузе.

Почели су да живе на стари начин; а царевич расте за себе да расте, као тесто на опари не по данима, веh по сатима, и одрастао jе велики.

"Колико год да држите за себе", мисли цар, " а потребно jе дати: дело jе неизбежно! Узео jе Ивана царевиhа за руку, довео га директно до jезера.

"Потражите овде", каже, " Моj прстен; случаjно сам jуче пао.

Оставио jе jедног царевича, а сам се окренуо куhи. Царевич jе почео да тражи прстен, иде по обали, и улази му у сусрет стара дама.

Где идеш, Иван Царевиh?

– Одвуци се, не доhи, стара вештица! И без тебе jе досадно. (Вештица – од" вештице " – знати, упоредити – вештице – од санскрта дословно – свето знане. Према суjеверним представама коjе се враhаjу у паганство, жена вештица, коjа jе, захвалуjуhи таjним везама са "нечистом силом", наводно способна да нанесе несреhу лудима, штети животинама. Према народним верованима, вештица служи hаволу. У среднем веку црквена инквизициjа jе прогонила и jавно истребила жене осумничене за врачане).

– Па, остани са богом!

И стара дама jе отишла у страну.

А Иван-царевич jе помислио: "За шта сам прекорио стару жену? Даj jоj лопова; стари луди су лукави и нагаhаjу! Шта hе добро реhи." И почео jе да баца стару жену.:

– Иди, бако, опрости ми глупу реч! Јер сам из жалости рекао: натерао ме jе отац прстен да тражим, идем да пазим, а прстен ниjе као не!

– Не за прстеном си овде; отац те jе дао морском цару: морски цар hе изаhи и одвести те са собом у подводно царство.

Горко jе заплакао Царевиh.

– Не, Иван Царевиh! Биhе и празник у твоjоj улици; Само ме слушаj, старице. Сакриj се за таj грм рибизле и сакриj се тихо. Овде hе доhи дванаест голубица – све црвене девоjке, а за нима и тринаеста; у jезеру hе се купати; а ти hеш у меhувремену однети од последнег Сороку и до тада не даj, док ти не поклони своj прстен. Ако то не успеш да урадиш, ти си заувек погинуо код морског крала, круг целе палате jе висок, на читавих десет верста, и на свакоj Спици jе заглавлен по глави; само jедан jе празан, немоjте га ударити!

Иван-царевич се захвалио старици, сакрио се за смородински грм и чека време. (Верста jе древна руска мера дужине, jеднака 500 сажена, око 1 км).

Изненада долази дванаест голубица; ударили су землу о сир и окренули се црвеним девоjкама, све до jедне лепоте несказане: ни да се измисле, ни да се подигну, ни да напишу! (Преображана поjаве древног оборотништва, света цифра 12 од 12 месеци фаза Месеца. Броj 12 дели се без остатка на 2, 3, 4, 6, а следеhи броj 13 се не дели ни на шта добива чертова дузина). Поскидали су халине и пустили се у jезеро: свираjу, плуjу, смеjу се, певаjу песме.